Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Sa­mo­ća je plod­no tle, za ra­su­đi­va­nje i ra­sa­đi­va­nje. Naj­stra­šni­je, ona je usu­đi­va­nje. Za sa­mo­ću tre­ba sna­ge smo­ći, de­li­ja si u sa­mo­ći. Ovaj naš ne­jak bje­še, te mu ona stra­šna bi­ja­še. Sam sam­cat, u sa­mo­ći, on bje­še u mr­tvo­ći. Sam sam­cat, sa­mo­tan, on bje­še va­zda su­mo­ran. Sam sam­cat, u ti­ho­ći, on ne bje­še u pu­no­ći. A pu­no je vo­lio pu­no! Pu­no ži­vlja, na­de, gro­ho­ta... Ma­nje pla­ča, pu­no tra­ča. Ma­nje bri­ge, pu­no raz­bi­bri­ge. Pu­nu krč­mu naj­već­ma je za­vo­lio. Pu­no, pu­no! Kad pri­ti­sne po­krov sa­mo­će, on od­la­zi po mje­ru pu­no­će. A krč­ma pu­na! Kel­ne­ri ko še­će­ri, ba­ri­sti bez sa­vje­sti, ne­ka no­va, uše­će­re­na, raz­bi­bri­žna li­ca. Tad ula­zi on, naš krč­mar­ski don, po svo­ju dnev­nu do­zu, u re­ser­ved lo­žu. Tad na­ru­či on, naš krč­mar­ski don, svo­ju dnev­nu do­zu, do­ma­ćin­sku lo­zu. Tad za­pa­li on, naš krč­mar­ski don, svo­ju dnev­nu do­zu, ni­ko­tin­sku bo­zu. Jer ona je ta, dru­žbe­ni­ca oda­na. Jer ona je ta, dnev­na do­za ži­vo­ta. Jer čak i u sa­mo­ći, on s njom je u pu­no­ći.
Raz­gle­da on nju, dru­gu dra­že­snu. Uzi­ma on nju, u svo­ju lje­vi­cu. Mi­ri­še on nju, ru­žu naj­mi­ri­sni­ju. Ob­li­zu­je on nju, med­nu dra­ga­nu. Pa­li on nju, la­ko za­pa­lji­vu. Sa­go­ri­je­va on nju, naj­ek­splo­ziv­ni­ju. Mia ca­ra Ju­li­e­ta, Ko­ro­na, Pan­te­la... Te­pa on njoj, svo­joj naj­ljup­ki­jo­joj. Jer Ro­meo je on, on zna s njom, naš krč­mar­ski don. Udi­še on nju, svo­ju ži­vo­to­da­va­telj­ku. Is­pi­ja on nju, i od lo­ze mi­li­ju. Hra­ni se on njom, svo­jom hra­ni­telj­kom. U kr­vi mu je ona, opa­sna ko dro­ga. U mo­zgu mu je ona, dje­lu­je ko dro­ga. Al’ po­kre­će ga ona, vo­li je ko dro­gu, baš nju, od Ni­ko­ta Ni­ku. Sto pu­ta na den uz­di­še za njom, tom stra­šnom da­va­telj­kom! Ve­za­la ga ona, ta fa­tal­na don­na! Hej, Ni­ki­ta, šta uči­ni­la mi je­si? Ni­ki, ži­vo­te, bez te­be ži­vo­ta ne­ma, moj ki­se­o­nik ti si, moj ki­se­o­nik od ni­ko­ti­na! Bez uda­ha mi­nu­ta dva, bez Ni­ke mi­nu­ta jed­na! Daj mi Ni­ke, daj mi ni­ko­ti­na! Daj mi Ni­ke, sa­mo nek se di­mi! Daj mi Ni­ke, pa nek i iz­di­mim! Oh Bo­že, udi­šem da bih ži­vio, du­va­nim da bih ži­vio?!
Pa je vi­dio don da ško­di mu ona, ta žen­ska­sta dro­ga. Pa je vi­dio don da stra­da od nje, te stra­sti mu naj­mi­li­je. Pa je po­šao don u obes­tra­šće­ni dom, tra­žio je li­je­ka, što ga ne­ma apo­te­ka. Pa je sreo ta­mo pri­ma­ri­jus do­na. Pa se ža­lio do­nu na žen­ska­stu dro­gu. Re­če mu don da pa­ti sa njom, htio je don raz­vod sa njom. Ali ne da­de ona, ta žen­ki­nja bo­na. Hej, bra­te moj, to pro­blem je i moj, uz­vra­ti lad­no pri­mus don. Za nju do­bro zna mo­ja zla­ta bo­je de­sni­ca, ona je i mo­ja ne­sa­ni­ca. Na bi­je­loj ode­ždi trag mi pi­še, vo­lim te sve vi­še... Ve­za­la me ona, ta žen­ska­sta dro­ga. Ne mo­gu ti po­mo­ći, bra­te moj, i ja tra­žim li­je­ka, ne­ma ga mo­ja apo­te­ka. A i svi­kao sam se na nju, tu vjer­nu dru­žbe­ni­cu... Ču­ješ ču­ješ pri­mu­sa! E va­la, kad mo­že pri­mus mo­že i on, po­mi­sli don! Oku­ra­žen, vra­ti se don, naj­kra­sni­joj njoj.
A on­da je čuo don za Ku­ba pu­šač­ki raj, a on­da je čuo don za ci­ga­ril­los raj, ta­ba­ko fe­sti­val. I od­lu­čio je don da od­ve­de nju, svo­ju Ni­ku naj­mi­li­ju, za dva­de­set­go­di­šlji­cu. Da se is­ku­pi don za pret­hod­ni jad i da po­di­je­li sa njom taj, ze­malj­ski raj. Od­lu­čio je don da se nad­me­će s njom u tom ra­ju pu­šač­kom. A u ra­ju krč­ma, a u krč­mi ru­ma, a u krč­mi di­ma... Di­ma, krč­ma pu­na di­ma! Ko u ra­ju, zgra­bio je Ro­meo nju, svo­ju Ju­li­e­tu, udah­nuo je don nju, od di­ma dra­ga­nu. Ka­dio se njom, tom žen­ki­njom di­mlje­nom. Opi­la ga je ta, od Ni­ko­ta ka­di­o­ni­ca. Is­pu­štao je ni­je dok je po­pu­šio ni­je, is­pu­štao je ni­je dok pe­peo po­sta­la ni­je. Is­pu­štao je ni­je, dok krv mu po­sta­la ni­je, is­pu­štao je ni­je dok mo­zak mu po­sta­la ni­je... Dok ži­vot mu is­pi­la ni­je... Ju­li­e­ta, naj­du­ži pe­peo u isto­ri­ji Ha­ba­no­sa! Ni­ko­tin­ske bo­ze, da­nas, bi­la je pre­ve­li­ka do­za.
Naj­dra­ža in­sek­ti­ci­da postade ho­mi­ci­da. Za­pra­vo, osta­de in­sek­ti­ci­da. Jer, don odav­no ni­je bio ho­mo. Ni­ki­ta ga je kaf­ki­jan­ski pre­o­bra­ža­va­la, maj­stor­ski uni­ža­va­la, se­bi sa­o­bra­ža­va­la. Ku­ka­vac po­sta­de ku­kac! Za­ku­ka­la je za njim vas­ci­je­la Ha­va­na, za­ku­ka­la je za njim vas­ci­je­la ka­fa­na. Is­pra­ti­la ga je vas­ci­je­la Ha­va­na. Ni­je mu osta­la du­žna nju, ta­ba­ko pre­mi­ju. Po­kri­ven je, a on s njom, pla­ti­na­stom Ju­li­e­tom. Is­pra­ti­la ga je vas­ci­je­la ka­fa­na. Ni­je mu osta­la du­žna nju, vječ­nu po­u­ku. Po­kri­ven je njim, epi­ta­fom gra­nit­nim. A na nje­mu ba­rist zla­tom pi­še, ti­ho ti­še:
,,Krč­mar­ski don, ku­ća ga je pro­kli­nja­la, ka­fa­na ga je bla­go­si­lja­la. U pa­kle­nič­koj stra­sti sa­go­rio u ra­ju. Na­dam mu se ra­ju, ma­kar i u Ha­du.“ Pa je si­sao i isi­san bio, pa je di­mio i iz­di­mio, pa je stra­stvo­vao i stra­dao. Jer, strast je stra­da­nje...
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca i knji­žev­ni­ca)